Neki dan sam otišla po kćerku u školu ranije nego obično.

Neki dan sam otišla po kćerku u školu ranije nego obično.

Dok sam prilazila parkingu, spazila sam je kako stoji s muškarcem u godinama. Djelovao je najmanje četrdeset, i nešto u tom prizoru odmah mi je zazvonilo na uzbunu.

Kad je posegnuo da joj pomakne kosu s lica, osjetila sam navalu panike i bijesa. Izletjela sam iz auta i povikala:

– Ne diraj je!

Muškarac se povukao korak unazad, a kad sam stigla do njih, sledila sam se.

To lice… bio je to njen otac. Moj bivši. Čovjek koji je nestao iz naših života onog dana kad sam mu rekla da sam trudna.

Moja kćerka me uhvatila za ruku, a on je tiho rekao nešto poput:

– Želim ispraviti stvari…

Ali poslije godina tišine, nestanka i neodgovornosti, te riječi su bile prazne.

Rekla sam mu jasno i bez dvoumljenja:

– Ne dolazi u njen život sad, kad si nas onda ostavio.

Uzela sam kćerku i otišle smo bez osvrtanja.

Neke prilike, kad jednom prođu, više se ne vraćaju. I nisu sve rane stvorene za popravljanje.”