Odrasla sam u skromnim okolnostima, a jedno iskustvo zauvek ću pamtiti
Odrasla sam u skromnim okolnostima. Moja porodica nije imala puno, ali uvek smo se trudili da se snađemo. Iako nikada nismo imali obilje hrane, moja mama je bila osoba koja je, uprkos svemu, uvek pronalazila načine da nas nahrani.
Jednog dana, kada sam imala 13 godina, bila sam kod svoje školske drugarice i ostala na večeri. Bio je to prvi put da sam videla toliko hrane na stolu, i nisam mogla da verujem svojim očima. Kad sam prvi put uzela zalogaj, shvatila sam koliko je hrana bila bogata i ukusna, ali tada me je pogled njene mame zaustavio.
„Zašto si uzela tako malo? Uzmi još,“ rekla je ljubazno, ali odlučno. Prije nego što sam stigla da kažem nešto, ona je uzela moj tanjir i napunila ga ponovo hranom.
Bila sam iznenađena, ali duboko dirnuta njenom pažnjom. Taj mali gest pokazao je njenu želju da deli ono što ima, a za mene je to bio mnogo više od običnog obroka. Bilo je to priznanje mojih neizgovorenih potreba.
Sutradan, kad sam se vratila iz škole, bila sam iznenađena kada sam ugledala majku svoje prijateljice kod nas. To je bio prvi put da su se moja mama i njena mama srele. Mamino lice bilo je crveno i videlo se da je bila izuzetno dirnuta.
„Ova gospođa je donela ostatke pečenja jer ti se mnogo svidelo,“ rekla je moja mama.
Ubrzo sam u kuhinji primetila naš frižider pun hrane i sveže povrće. Moja mama, iako pomalo posramljena, nije mogla da sakrije sreću i zahvalnost zbog svega što je došlo do nas.
Njena mama i moja mama su od tada ostale prijateljice, a to iskustvo me naučilo nečemu važnom. Mali gestovi ljubaznosti i spremnost na deljenje mogu imati veći uticaj nego što mislimo. Iako život nije uvek pun luksuza, ljubaznost i pažnja drugih mogu nas učiniti bogatijima u srcu.
