“Jedne večeri bili smo pozvani na slavlje

“Jedne večeri bili smo pozvani na proslavu kod zajedničkih prijatelja. Došli smo zajedno, ali ubrzo nakon što smo seli, primetila sam da moj dečko gotovo i ne sedi pored mene. Bio je stalno u pokretu – razgovarao je sa drugima, smejao se, nazdravljao, ali mene je kao da je zaboravio.

U početku sam pokušavala da opravdam njegovo ponašanje – mislila sam da samo želi da se druži, da je raspoložen i da ne želi da se zadržava na jednom mestu. Ali kako su minuti prolazili, a ja i dalje sedela sama, osećaj nelagode postajao je sve jači. Niko nije obraćao pažnju na mene, a on najmanje.

Odlučila sam da izađem napolje na kratko, da udahnem svež vazduh i smirim misli. Stajala sam ispred lokala, gledala u prolaznike i razmišljala o svemu. Prošlo je skoro pola sata, a on nije primetio da me nema. Ni poruka, ni poziv, ništa.

U tom trenutku sam donela odluku – pozvala sam taksi, tiho se udaljila i otišla kući. Isključila sam telefon jer nisam želela da objašnjavam zašto sam otišla. Htela sam da budem sama sa svojim mislima.

Ujutru, kada sam uključila telefon, videla sam da nema nijedne poruke. Ni pitanja gde sam, ni zabrinutosti. Ništa.

Taj osećaj ravnodušnosti bio je dovoljan odgovor. Nije mi bilo lako, ali shvatila sam da zaslužujem više pažnje i poštovanja u vezi. Ponekad nam tišina kaže mnogo više nego reči – i donosi nam potrebnu jasnoću.”