Zašto je baka Milka nosila deset kapa na glavi: Priča o dostojanstvu u tišini i borbi bez svjedoka

Neke priče ostanu neispričane do kraja. Neke živote pamtimo po neobičnostima, a zaboravimo da iza njih često stoji tuga, borba i dostojanstvo koje se ne vidi na prvi pogled. Takva je bila i priča bake Milke Perić iz Udbine, žene koju su mnogi na Balkanu znali kao “baku sa deset kapa”, a malo ko je znao zbog čega ih nikada nije skidala.

Iza osmeha i neobičnih rečenica – život pun bola

Milka Perić bila je poznata javnosti preko kratkih snimaka koji su kružili internetom. Mnogi su se nasmejali njenim rečenicama poput: “Sunce me gleda, ono me ruši”. Međutim, ono što je retko ko znao jeste da je taj osmeh krio decenije teške borbe, usamljenosti i bola.

Rođena i odrasla u Udbini, Milka je rano ostala bez majke. Već sa 13 godina izgubila je ženu koja joj je bila najveći oslonac u životu. Njena mladost bila je ispunjena tugom, a još kao devojčica morala je da odraste pre vremena.

Rani rad i rana patnja

Sa samo 16 godina počela je da radi. Zaposlila se u pilani, gde je, zbog lepog rukopisa, prvo bila zaposlena kao pisarka. Međutim, okolnosti i događaji, o kojima je kasnije govorila s bolom i nejasnoćama, doveli su do toga da bude premeštena u fizički zahtevne poslove u muškom pogonu.

Radno mesto joj je dodelilo skroman smeštaj – baraku bez osnovnih uslova za život. Njena soba nalazila se pored muškog toaleta, što je samo dodatno pojačavalo osećaj nesigurnosti. Često je govorila da se noću skrivala po grmlju kada bi među radnicima dolazilo do sukoba.

U toj sredini, daleko od podrške i zaštite, doživela je nesreću na radu – kosa joj je zapela u pilu, što je izazvalo fizičke i psihičke posledice koje su oblikovale ostatak njenog života.

Početak simbola – deset kapa kao štit

Upravo nakon te nesreće, Milka je počela da nosi kape. Ne jednu, već više njih. Svaka kapa bila je sloj zaštite, metaforički zid između nje i sveta koji joj je nanosio bol. Ljudi su je često viđali sa deset ili više kapa na glavi, ali nisu znali da one nisu bile moda, već oblik samoodbrane.

Nije ih skidala ni leti ni zimi. Za nju su one bile emocionalni oklop – štit od podsmeha, od rana prošlosti, od sveta koji nije pokazao razumevanje kada joj je najviše trebalo.

Usamljenost i tišina

Tokom rata devedesetih, mnogi su napustili Udbinu. Iako je nakratko otišla u Banju Luku, Milka se ubrzo vratila. Nije želela da ostavi rodno mesto, čak ni kada je to značilo život u ekstremno teškim uslovima.

Iako je imala braću i sestru, kontakti su izgubljeni. Živela je sama, u napuštenim kućama bez vode, grejanja i struje. Odbijala je da napusti Udbinu i da ode u dom za stare, u strahu da će joj oduzeti jedino što je imala – skromnu penziju i slobodu da bude svoja.

Opština je pokušala da joj pomogne, a radnici socijalne službe donosili su joj topli obrok i ostavljali ga na prozor. Ipak, život u samoći, bez osnovnih uslova, bio je svakodnevica koju je Milka dostojanstveno nosila.

Ljubav prema mestu i ljudima

Iako je društvo često nije razumevalo, Milka nikada nije pokazivala mržnju. Naprotiv, želela je da deli ono malo što je imala. Kada su, zahvaljujući snimcima, ljudi počeli da joj šalju pomoć – hranu, odeću, pa čak i novac – Milka je najčešće to koristila da drugima plati kafu ili pokloni ono što je njoj nedostajalo.

U njoj je živela neka tiha, ali nepokolebljiva ljubav prema ljudima, čak i kada joj oni nisu uzvraćali.

Svedočanstvo jednog vremena

Milkina priča je mnogo više od lične tragedije. To je svedočanstvo o tome koliko daleko može da ide tiha patnja kada izostane empatija društva. To je podsetnik na to koliko je važno pogledati ispod površine pre nego što nekoga osudimo ili mu se nasmejemo.

Snimatelj Robert Labrović, kroz svoj rad, zabeležio je fragmente Milkinog života i, makar na kratko, svetu pokazao čoveka iza neobičnog izgleda.

Poslednje godine i odlazak

U poslednjim godinama života, zahvaljujući ljudima koji su osetili potrebu da joj pomognu, Milka je makar delimično osetila da nije potpuno zaboravljena. Ljudi iz regiona i dijaspore slali su joj pakete, čestitke i poruke podrške.

Uprkos tome, ostala je dosledna sebi – jednostavna, skromna i sama. Umrla je pre tri godine, u tišini, bez pompe, ali sa dostojanstvom koje je retko kome poznato.

Sahranjena je u porodičnoj grobnici u selu Tolići, nedaleko od Udbine.